kakve devojke ja upoznajem ovde

pa to je strašno.

Svake nedelje upoznam bar jednu žensku osobu

koju bih momentalno vodio kući pred roditelje

formalnosti da sredimo

ikonu da celivamo

pa decu da pravimo

bez razmišljanja.

Izgled ponašanje stavovi psihofizička konfiguracija

nemam reči.

Pre deset dana sam upoznao jednu Japanku

hteo sam da izvršim harakiri kikiriki

u znak oduševljenja

koliko je samo časti i morala pronašlo svoj dom u tom zajebano seksi telu

pečatiranom preslatkim licem

pa sam onda upoznao jednu Novosađanku

koncentrat paklene ženstvenosti

i intenzivna gustina inteligencije

da bih zatim dva dana problejao sa jednom Australijankom

čuka mi je preskakala od njenog osmeha

htedoh sve da ostavim i da krenem sa njom u Sidnej

da postanem đubretar, šofer ili radnik na građevini

srećan u životu ispunjen blagosloven.

Ništa nije važno

koliko činjenica da

ove devojke stvarno postoje.

Sve sam nešto kapirao da sam kao iskusan sa ženama

prošao sam svoje

a ja nevin

budala.

i među strancima ima drkadžija

loše je to kada mi splet okolnosti priušti stranca drkadžiju za pretpostavljenog.

Dobra strana ovog posla je što se pretpostavljeni smenjuju

pa drkadžiju ne moram da vidim više ikad u životu:

to je ono što je najbitnije.

Lažem možda je i bitnije to što ovde na 10 profi likova i likica

dođe jedva jedan drkadžija.

Takođe je bitno i to što sam iz Srbije

služio sam vojsku

radio sam u srpskoj kancelariji punih 7 godina

ne može stranac da bude drkadžija koliko Srbin može da bude drkadžija

pa sve da dubi na trepavicama i doručkuje steroide

i dalje će ostati obdanište kalibar drkadžije za one total šljam smradove sa kojima sam imao posla

u dragoj mi domovini.

Kada se samo setim tih vojnih bolida

čudno je to kakav okean frustracija, kretenizama i imbecilije uspeva da se sakrije iza čina

još je čudnije to što država Srbija pronalazi svoj interes u isplaćivanju plata ovim degenericima

umesto da ih lepo ostavi da pomru od gladi.

Šta tek reći za srpsku kancelariju?

Objektivno nastrojeni psiholog bi momentalno izdao desetine zabrana bavljenja tim poslom

čineći uslugu državi, društvu i samom Bogu.

I kako ja sada posle svega toga

da nasednem na jeftinu provokaciju?

Uz pomoć kog to trika da skinem osmeh sa lica

kako da ih ovde ne šetam kao pas buve?

Ne zna stranac neće ne ume

da udari svom žestinom u najslabiju tačku

kao srpski drkadžija.

Stranac ume samo ponekad da se poigra sa tvojom sujetom

ako taj ispit položiš

prošao si

stranac kapitulira priznaje tvoju pobedu povlači se

dok srpski drkadžija udara pravo po hrani, odmoru, dostojanstvu, elementarnoj egzistenciji

ostavljajući te bez ikakvog izbora.

Nije umetnost ovo što radim ovde

ne

umetnost je bila

preživeti tamo.

Upitao me je taj lik trećeg dana mog boravka u ovoj zemlji.

-          Jesam li?

-          Jesi. Čestitam. Živeli!

Kucnuli smo se čašama.

-          Šta sada sledi?

-          Sada sledi… realizacija ugovora.

-          Šta to podrazumeva?

-          To podrazumeva da ćeš postati… stranac. Stranac si ovde, stranac si u Srbiji, stranac si gde god da se pojaviš. Čitav svet ti pripada, samo ti nećeš pripadati nigde. U početku ćeš biti malo depresivan, možda i agresivan, ali ćeš se onda pomiriti sa sudbinom… nije tako loše biti stranac.

-          I… kako žive stranci?

-          Kako žive stranci? Pa, jebi ga, žive tako… nekako… recimo… čudno. Najbolje svetske žurke – bićeš tamo. Najdosadnije svetske sedeljke – i tamo ćeš biti. Klopaćeš najkvalitetniju hranu i pijuckati najbolja vina, ali… ješćeš i najgore smeće od hrane koju ni pas ne bi okusio i cirkati vodku od 2 evra. Tucaćeš ultra mega vrhunske ribe da bi sledećeg vikenda sedeo sam u sobi i izbegavao malariju.

Nisam imao pojma o čemu priča ovaj čovek

ali sada

počinjem da kapiram:

definitivno me nije lagao.

živi u gradu u koji sam se doselio već punih deset godina:

promenio je nekoliko poslova svaki bolji od prethodnog

nelogično mnogo novca je napravio

namlatio se para što se ono kaže k’o šaše

oženio se, dobio decu, skockao se u svakom pogledu

a onda mu je na pamet pala inicijalno dobra ideja

odlučio je sve da odjebe i pokrene privatni biznis

otvorio je firmu sa ciljem da uvozi robu proizvedenu u Srbiji:

lepa je i plemenita ideja mog prijatelja

da zarađuje i lepo živi kao svoj gazda

a da paralelno pomaže i ekonomiju svoje zemlje Srbije

povećavajući izvoz.

-          Ala sam se zajebao!

Reče mi pošto sam ga pitao kako je zadovoljan.

-          Jeb’o me dan kada sam pomislio da je to dobra ideja! Bolje da me je otac otresao u lavabo, nego što me je napravio ovako glupog!

Ispostavilo se da mu se život pretvorio u noćnu moru.

Srpska roba je mnogo skupa nekonkurentna

sve to Kinezi, Indijci i Pakistanci proizvode mnogo jeftinije

često i kvalitetnije.

Jebe nas i prevoz logistika

i svašta još nešto.

-          Sve bih ja to nekako i rešio…

Reče tužno moj prijatelj.

-          …kada bih imao sa kim da rešavam! Sve te naše gazde… ti direktorčići i menadžerčići… to bre sve, burazeru… sve kreten do kretena! Pojma nemaju sa životom! Svi do jednog bi da se obogate u jednom mesecu, umorio sam se od objašnjavanja da je bolje da CURI svakog meseca, nego svom snagom stremiti ka tom glupom balkanskom idealu „želim da se obogatim ODMAH i to od jednog posla, ako je ikako moguće“. Svi su sujetni, a totalno neprofesionalni i neobavešteni. Pa vidi ovo!

Izvadio je sliku iz novčanika.

-          Vidi kako sam izgledao PRE ove moje brilijantne ideje, pogledaj! Dečkić, JEBOTE! Za godinu dana ovog posla sam osedeo, dobio bore i nabacio 10 kilograma, jer samo žderem i ločem nervirajući se!

I bacio se prijatelj na realizaciju izlazne strategije – odlučio je da pozatvara započete poslove, a zatim da se vrati na prethodni posao da živi kao sav normalan svet bez stresa i sranja.

i svi vi koji niste Srpkinje i Srbi

a živite na tlu Republike Srbije

kapirajući je

ili ne-kapirajući je

kao svoju državu

drugovi i drugarice

gospođe i gospodo

ZNAJTE

lažu vas kada vam obećavaju nemačke plate

niti možemo da zaradimo nemačke plate

niti je to potrebno.

Neka nam daju samo jednu stvar

srećni da budemo:

neka nam daju

NEMAČKE CENE.

Poznajući nas

ne samo da ćemo se snaći – uživaćemo

u nemačkim cenama

i ovakvim platama kakve su – takve su

mamicu im bre jebem

lopovsku

u pičku onu nenormalnu.

međutim

Evropljanin koji živi van Evrope

postaje sposoban jedino za uživanje u toj evropskoj niti

koja spaja i Švedsku i Veliku Britaniju i Albaniju i Portugaliju i Češku.

Sve evropske zemlje imaju nešto zajedničko

n’umem da opišem šta je to precizno

ali to i dalje postoji.

Primera radi preselio sam se u taj azijski grad sve super grad je dosta vesternizovan evropeiziran

mnogo Evropljana živi tu i imam samo reči hvale

ali

taj grad nema trotoare.

Ulice su savršene bez rupa mnogo traka autoputevi geometrijsko savršenstvo pičke materine

ali trotoara – nema.

Koji će ti kurac trotoar drugim rečima? Automobili su jeftini, benzin nešto skuplji od totalnog džabe,

jeftin i taxi, ima metro, tu su i autobusi… ko će da pešači i zbog čega kilometrima?

Eto mene opet u majci Evropi

uđem u hotelsku sobu, ostavim kofere i pravac napolje do prodavnice

ne mogu da jedem hotelsko-restoransku hranu

odlučio sam sebi da napravim najbolji sendvič na svetu

a u prodavnici hrana tako kvalitetna tako jeftina

onda sam stigao do vitrine sa vinima

htedoh da padnem u nesvest momentalno

da nije kažnjivo izvadio bih ga tu na licu mesta i izbacakao u nesvest

toliko kvalitetnih vina ‘oćeš crno, ’oćeš belo, ’oćeš roze, ’oćeš italijansko, ’oćeš francusko

a svaka boca opet tako jeftina pristupačna.

Prvi put sam u Frankfurtu

ali to je moja Evropa

sve mi je poznato sve razumem sve je logično

HRANA i VINO za sve

i svako ima jebeno pravo da pešači trotoarom pedeset kilometara svakodnevno

od centra do periferije oko grada pa nazad

odakle bilo kome pravo da meni bira najbolje i najjeftinije rešenje

realno?

Jebi ga nemam preterano vremena da drkam na moju Evropu

posao me dalje vodi…

Šri Lanka, Filipini, Peking, Kazablanka

da mi nije tog Mančestera sredinom sledećeg meseca

umro bi’.

setim se da mi nedostaje nekoliko sitnica

u skladu sa čim i odlučim da siđem do prodavnice kad ono…

iznenadim se tu ispred ulaza svoje zgrade

kao da sam video duha

još gore jebote

duha bih i razumeo

neverovatno nemoguće nešto se događa:

kiša.

-          Da li je ovo… stvarno?

Izađem nekoliko koraka na sokak pogledam u nebo pa pružim dlan svoj

pomirišem

liznem

stvarno

kiša.

Dobro, nema ova kiša ukus i miris kao srpska kiša

ali pustinja i ja behosmo silno iznenađeni ovakvim raspletom događaja.

Ovo je prva kiša koju doživljavam ovde.

-          Kakvo sranje…

Pomislih.

-          …počinje kiša, a ja idem odavde.

Baš bih voleo da hodam i trčim gradom

uživajući u kiši.

Zajebi ti sve Hiltone i Hajate i automobile i avione…

sve je to ništa naspram obične šetnje po kiši sa voljenim stvorenjem

čije predivno lice u tim trenucima biva dodatno ukrašeno kapljicama sa neba

koje možeš ukloniti prstima, usnama ili jezikom

ili možeš naprosto ostaviti ih tu gde su i uživati u njima metodom pogleda.

Više sada volim kišu od snegom opremljene planine prepune skijaša i fino osunčane plaže prepune bikinija.

Kiše su tako emotivne romantične sa umereno pravo doziranom količinom melanholije

podsećaju me na detinjstvo i zavičaj.

Kiša je…

lepa.

Uopšte ne znam odakle mi pravo gde mi je bio mozak kada sam tokom vojnog roka

onoliko mrzeo kišu.

Možda zato jebi ga što je posle drugog dana intenzivne kiše sve bilo mokro

i šator i zemlja i puška i uniforma i ljudi.

Ova kiša je drugačija

udara čežnju

pojavljuje se nekoliko puta godišnje a zatim nestaje

zato je i volim.

sad idem malo u Nemačku i Šri Lanku

da radim svoj pos’o što me ‘lebom hrani.

U Nemačkoj hladno brrrrrrrrrrr

u Šri Lanci toplo eeeeeeee

opet će telo da mi bude zbunjeno kao dva ludaka u buretu

kao da čujem ćelije svog organizma kako vrište

-          Aman, odluči se više gde smo i šta smo, pička mu materina!

dok pogubljen među godišnjim dobima i vremenskim zonama

pokušavam da utvrdim da li je dan ili noć.

Ma kako da se to ponekad čini jednostavnim za utvrditi da li je dan ili noć

zna to pitanje često da postane višedimenzionalno kompleksna matematička kalkulacija.

Ne znam kako ćelijama da objasnim

da sam se već odlučio gde sam i šta sam:

u pokretu.

Opet je sve to jebeno pitanje novca

voleo bih da mogu kao što je poželeo onaj lik iz Remarkovog romana Nebo nema miljenike

da pratim proleće po svetu u društvu voljene žene

to je izvrsna ideja.

Jebi ga put do života u večnom proleću

ipak vodi preko vrućina i snegova.

Bilo kako bilo, Emira Kusturicu – mnogo volim. Volim njegove filmove pre svega. Sviđaju mi se njegove ideje Drvengrad i Andrićgrad – Kamengrad. Pročitao sam i njegovu knjigu – odlična je. Svaka bre Emiru Kusturici čast globalno generalno. Ne jebe čovek živu silu. Pola holivudskih faca kafeniše sa njim – može čovek sutra da ode iz Srbije i nikada više da se ne vrati opet da provede kvalitetno ostatak života, a eto ga tu

radi – šta radi, misli – kako misli, priča – šta misli.

Šta god da ovaj čovek uzme da radi – on to i završi.

I upravo me ovaj moj odnos prema Emiru Kusturici podseća na to koliko sam uspeo u naumu da na mene ne utiču mišljenja i stavovi drugih ljudi, već da sam formiram svoje stavove bez upražnjavanja copy-paste metode

i krčim svoj put gledajući svoja posla.

Mislim da je to ključna poenta:

poštujem jednog bez sumnje velikog čoveka sa čijim mnogim stavovima se ne slažem.

Niti dozvoljavam gospodinu Kusturici da utiče na moje mišljenje – imam svoj mozak da razmišljam,

niti manje volim čika Emira zato što misli kako misli svojom glavom

a potpuno drugačije od moje malenkosti.

Nije sve ni u mišljenjima i stavovima, ne valja to ljudima što uglavnom druge osobe ocenjuju da li su vredne poštovanja ili nisu u odnosu na stepen kompatibilnosti stavova:

ako misli kao ja – super je,

ako ne misli kao ja – nije super.

Mnogo je prost ovaj mehanizam: to mora da je neka greška u softveru koji psihom nazivamo.

Ima ljudi što deklarativno imaju identične stavove mojim stavovima, pa im orah iz ruke ne bih uzeo,

niti mislim da su vredni i elementarnog poštovanja.

Šta će mi ubica, lopov ili lažov koji na primer deli moj pogled na naciju i politiku?

Kakve veze ja imam sa siledžijom koji voli tip žene na koji se i ja palim?

Mnogostruko su mi bliži iskreni komunista, pošteni nacionalista, zatucani seljak

ma koliko da se mi ne razumemo.

Jedan ruski svetac je lepo rekao…

-          Iskreni komunista je bliži Hristu od sveštenika koji krade.