Isto je to tako bilo i sa vožnjom
tačno se sećam
imao sam 17 godina i mislio sam da je vožnja
upražnjavanje nuklearne fizike
sve mi je to izgledalo mnogo komplikovano nemoguće zajebano
mislio sam da nikada neću naučiti da vozim automobil.
Giljao sam časove učio slušao iskustva iskusnih
i počeh da vozim:
strah me je i dalje šljakao
zato sam bio koncentrisan
trezan, vezan, oprezan
vozio sam dobro
svi su bili zadovoljni uključujući i mene
i onda naravno
dolazi taj trenutak opuštanja sujete izdrkanosti
mogu ja sve momenat
i olupao sam automobil na parkingu ničim izazvan
krunišući čitav serijal sranja udaranjem u kontejner
još se sećam koliko su mi drugari u kafiću dupe pomerali danima i nedeljama
- Brate, opusti se… svakom se to desi… kontejneri su jako nepredvidljiv faktor u saobraćaju.
Isto se dešava i sa poslom koji radim
u početku mi je sve delovalo zajebano kompleksno
učio sam pratio radio
konačno provalio da je suštinski sve to jednostavno
i dalje sam bio koncentrisan
zato sam sve radio dobro
a onda sam naravno počeo da se mangupiram
radio sam šljaku razmišljajući o potpuno desetim stvarima
i napravim grešku tako imbecilnu da je to neopisivo:
pobrkam dve moguće opcije.
Ajde što mi je svaka od OBE ponuđene opcije
OVOLIKIM SLOVIMA
predstavljana sve vreme na pola metra ispred očiju
ajde što sam u svakom trenutku mogao da uočim svoju grešku
i jeftino je ispravim
ajde što sam na raspolaganju imao DVE, a ne PET ili SEDAM opcija
nego ja FRAJER idem do kraja
potpuno NEuključujući mozak:
provalio sam da grešim na samom kraju procesa
duboko se potresajući novoprihvaćenom činjenicom
da sam budala najobičnija.
Sva sreća dao mi Bog Srbina gotivca jednog iskusnog u blizini
pa sam ga pitao za mišljenje:
- Brate, jel možeš da zamisliš šta sam upravo shvatio da sam uradio?
- HAHAHAHAHAHAHAHA…
Vrištao je od smeha.
- …pobrkao si, naravno?
- Da.
- I terao sve do kraja, a?
- Da.
- Dobro, desi se, boli te kurac. Idi pored telefona i čekaj pozive, ako ih ne bude, do jaja.
- Da kažem šefici?
- Kaži opušteno, mora da zna, opusti se, nije to tako strašno kako se tebi trenutno čini.
Kako bre nije strašno?
Normalno da je strašno!
Otišao sam do šefice i… sve priznao.
I ona je umrla od smeha pričajući mi istu priču.
- Don’t worry, baby! Just wait here for calls.
Nisam bio u fazonu straha od potencijalne kazne i to…
nego me je impresioniralo to koliko sam glup ispao:
ja bih ljude sposobne za ovakve greške momentalno poslao kod psihologa
da vidimo da li je sve u redu: levo i desno, gore i dole, 1 i 2.
Očekivao sam 26 poziva – dogodio se samo jedan.
Sve je prošlo… lagano nezapaženo
nadam se.
Fasciniralo me je koliko su kolege bile uz mene u tim trenucima
svi su se smejali podržavajući me starajući se primarno da se ja ne brinem puno
čak smo se i zajebavali na moj račun kasnije
kada smo uočili da je to sve opušteno
pričali smo priču nadovezujući se
upoznam ja jednog dana dve devojke: jedna intenzivno lepa i pametna, druga upadljivo ružna i glupa
i izađem ja naravno sa ružnom i glupom
jer sam pobrkao
na prvu loptu kolege moje dobre su bile spremne da reše problem
pa sve da se i dogodilo 26 poziva.
Jedva čekam jednog lepog dana da i ja postanem šef
i upražnjavam potpuno iste stvari
maksimalna ozbiljnost iskustvo pamet
obmotani smehom zezanjem opuštenošću.
To je fora.
