Spremam se za put slušam muziku ćaskam telefonom nadgledam pranje veša
setim se da mi nedostaje nekoliko sitnica
u skladu sa čim i odlučim da siđem do prodavnice kad ono…
iznenadim se tu ispred ulaza svoje zgrade
kao da sam video duha
još gore jebote
duha bih i razumeo
neverovatno nemoguće nešto se događa:
kiša.
- Da li je ovo… stvarno?
Izađem nekoliko koraka na sokak pogledam u nebo pa pružim dlan svoj
pomirišem
liznem
stvarno
kiša.
Dobro, nema ova kiša ukus i miris kao srpska kiša
ali pustinja i ja behosmo silno iznenađeni ovakvim raspletom događaja.
Ovo je prva kiša koju doživljavam ovde.
- Kakvo sranje…
Pomislih.
- …počinje kiša, a ja idem odavde.
Baš bih voleo da hodam i trčim gradom
uživajući u kiši.
Zajebi ti sve Hiltone i Hajate i automobile i avione…
sve je to ništa naspram obične šetnje po kiši sa voljenim stvorenjem
čije predivno lice u tim trenucima biva dodatno ukrašeno kapljicama sa neba
koje možeš ukloniti prstima, usnama ili jezikom
ili možeš naprosto ostaviti ih tu gde su i uživati u njima metodom pogleda.
Više sada volim kišu od snegom opremljene planine prepune skijaša i fino osunčane plaže prepune bikinija.
Kiše su tako emotivne romantične sa umereno pravo doziranom količinom melanholije
podsećaju me na detinjstvo i zavičaj.
Kiša je…
lepa.
Uopšte ne znam odakle mi pravo gde mi je bio mozak kada sam tokom vojnog roka
onoliko mrzeo kišu.
Možda zato jebi ga što je posle drugog dana intenzivne kiše sve bilo mokro
i šator i zemlja i puška i uniforma i ljudi.
Ova kiša je drugačija
udara čežnju
pojavljuje se nekoliko puta godišnje a zatim nestaje
zato je i volim.
