svet pun sinova uspešnih ljudi na biciklima duž holivudske Rivijere u 3 i 11 jednog utorka popodne. ovo je ono za šta su neke armije ginule ovo je ono za čim mnoge dame čeznu: ovi punjeni razlomci nepostojeći stvorovi što pedalaju ili zastanu da proćaskaju i dalje sedeći na svojim biciklima dok im nežni povetarac mazi nedirnuta lica. ne razumem se mnogo u te stvari osim da su možda armije pobile pogrešne ljude ali obično je tako: misle da su neprijatelji oni protiv kojih su poslati umesto onih koji ih tamo šalju: očevi lepotana. Charles Bukowski
Gospode dragi
kakve devojke ja upoznajem ovde
pa to je strašno.
Svake nedelje upoznam bar jednu žensku osobu
koju bih momentalno vodio kući pred roditelje
formalnosti da sredimo
ikonu da celivamo
pa decu da pravimo
bez razmišljanja.
Izgled ponašanje stavovi psihofizička konfiguracija
nemam reči.
Pre deset dana sam upoznao jednu Japanku
hteo sam da izvršim harakiri kikiriki
u znak oduševljenja
koliko je samo časti i morala pronašlo svoj dom u tom zajebano seksi telu
pečatiranom preslatkim licem
pa sam onda upoznao jednu Novosađanku
koncentrat paklene ženstvenosti
i intenzivna gustina inteligencije
da bih zatim dva dana problejao sa jednom Australijankom
čuka mi je preskakala od njenog osmeha
htedoh sve da ostavim i da krenem sa njom u Sidnej
da postanem đubretar, šofer ili radnik na građevini
srećan u životu ispunjen blagosloven.
Ništa nije važno
koliko činjenica da
ove devojke stvarno postoje.
Sve sam nešto kapirao da sam kao iskusan sa ženama
prošao sam svoje
a ja nevin
budala.
Da se mi razumemo
i među strancima ima drkadžija
loše je to kada mi splet okolnosti priušti stranca drkadžiju za pretpostavljenog.
Dobra strana ovog posla je što se pretpostavljeni smenjuju
pa drkadžiju ne moram da vidim više ikad u životu:
to je ono što je najbitnije.
Lažem možda je i bitnije to što ovde na 10 profi likova i likica
dođe jedva jedan drkadžija.
Takođe je bitno i to što sam iz Srbije
služio sam vojsku
radio sam u srpskoj kancelariji punih 7 godina
ne može stranac da bude drkadžija koliko Srbin može da bude drkadžija
pa sve da dubi na trepavicama i doručkuje steroide
i dalje će ostati obdanište kalibar drkadžije za one total šljam smradove sa kojima sam imao posla
u dragoj mi domovini.
Kada se samo setim tih vojnih bolida
čudno je to kakav okean frustracija, kretenizama i imbecilije uspeva da se sakrije iza čina
još je čudnije to što država Srbija pronalazi svoj interes u isplaćivanju plata ovim degenericima
umesto da ih lepo ostavi da pomru od gladi.
Šta tek reći za srpsku kancelariju?
Objektivno nastrojeni psiholog bi momentalno izdao desetine zabrana bavljenja tim poslom
čineći uslugu državi, društvu i samom Bogu.
I kako ja sada posle svega toga
da nasednem na jeftinu provokaciju?
Uz pomoć kog to trika da skinem osmeh sa lica
kako da ih ovde ne šetam kao pas buve?
Ne zna stranac neće ne ume
da udari svom žestinom u najslabiju tačku
kao srpski drkadžija.
Stranac ume samo ponekad da se poigra sa tvojom sujetom
ako taj ispit položiš
prošao si
stranac kapitulira priznaje tvoju pobedu povlači se
dok srpski drkadžija udara pravo po hrani, odmoru, dostojanstvu, elementarnoj egzistenciji
ostavljajući te bez ikakvog izbora.
Nije umetnost ovo što radim ovde
ne
umetnost je bila
preživeti tamo.
- Znači… potpisao si ugovor sa Luciferom?
Upitao me je taj lik trećeg dana mog boravka u ovoj zemlji.
- Jesam li?
- Jesi. Čestitam. Živeli!
Kucnuli smo se čašama.
- Šta sada sledi?
- Sada sledi… realizacija ugovora.
- Šta to podrazumeva?
- To podrazumeva da ćeš postati… stranac. Stranac si ovde, stranac si u Srbiji, stranac si gde god da se pojaviš. Čitav svet ti pripada, samo ti nećeš pripadati nigde. U početku ćeš biti malo depresivan, možda i agresivan, ali ćeš se onda pomiriti sa sudbinom… nije tako loše biti stranac.
- I… kako žive stranci?
- Kako žive stranci? Pa, jebi ga, žive tako… nekako… recimo… čudno. Najbolje svetske žurke – bićeš tamo. Najdosadnije svetske sedeljke – i tamo ćeš biti. Klopaćeš najkvalitetniju hranu i pijuckati najbolja vina, ali… ješćeš i najgore smeće od hrane koju ni pas ne bi okusio i cirkati vodku od 2 evra. Tucaćeš ultra mega vrhunske ribe da bi sledećeg vikenda sedeo sam u sobi i izbegavao malariju.
Nisam imao pojma o čemu priča ovaj čovek
ali sada
počinjem da kapiram:
definitivno me nije lagao.
Upoznao sam jednog našeg čoveka
živi u gradu u koji sam se doselio već punih deset godina:
promenio je nekoliko poslova svaki bolji od prethodnog
nelogično mnogo novca je napravio
namlatio se para što se ono kaže k’o šaše
oženio se, dobio decu, skockao se u svakom pogledu
a onda mu je na pamet pala inicijalno dobra ideja
odlučio je sve da odjebe i pokrene privatni biznis
otvorio je firmu sa ciljem da uvozi robu proizvedenu u Srbiji:
lepa je i plemenita ideja mog prijatelja
da zarađuje i lepo živi kao svoj gazda
a da paralelno pomaže i ekonomiju svoje zemlje Srbije
povećavajući izvoz.
- Ala sam se zajebao!
Reče mi pošto sam ga pitao kako je zadovoljan.
- Jeb’o me dan kada sam pomislio da je to dobra ideja! Bolje da me je otac otresao u lavabo, nego što me je napravio ovako glupog!
Ispostavilo se da mu se život pretvorio u noćnu moru.
Srpska roba je mnogo skupa nekonkurentna
sve to Kinezi, Indijci i Pakistanci proizvode mnogo jeftinije
često i kvalitetnije.
Jebe nas i prevoz logistika
i svašta još nešto.
- Sve bih ja to nekako i rešio…
Reče tužno moj prijatelj.
- …kada bih imao sa kim da rešavam! Sve te naše gazde… ti direktorčići i menadžerčići… to bre sve, burazeru… sve kreten do kretena! Pojma nemaju sa životom! Svi do jednog bi da se obogate u jednom mesecu, umorio sam se od objašnjavanja da je bolje da CURI svakog meseca, nego svom snagom stremiti ka tom glupom balkanskom idealu „želim da se obogatim ODMAH i to od jednog posla, ako je ikako moguće“. Svi su sujetni, a totalno neprofesionalni i neobavešteni. Pa vidi ovo!
Izvadio je sliku iz novčanika.
- Vidi kako sam izgledao PRE ove moje brilijantne ideje, pogledaj! Dečkić, JEBOTE! Za godinu dana ovog posla sam osedeo, dobio bore i nabacio 10 kilograma, jer samo žderem i ločem nervirajući se!
I bacio se prijatelj na realizaciju izlazne strategije – odlučio je da pozatvara započete poslove, a zatim da se vrati na prethodni posao da živi kao sav normalan svet bez stresa i sranja.
Браћо Срби и сестре Српкиње
i svi vi koji niste Srpkinje i Srbi
a živite na tlu Republike Srbije
kapirajući je
ili ne-kapirajući je
kao svoju državu
drugovi i drugarice
gospođe i gospodo
ZNAJTE
lažu vas kada vam obećavaju nemačke plate
niti možemo da zaradimo nemačke plate
niti je to potrebno.
Neka nam daju samo jednu stvar
srećni da budemo:
neka nam daju
NEMAČKE CENE.
Poznajući nas
ne samo da ćemo se snaći – uživaćemo
u nemačkim cenama
i ovakvim platama kakve su – takve su
mamicu im bre jebem
lopovsku
u pičku onu nenormalnu.
Čovek koji duže vreme boravi u Evropi primećuje samo razlike među evropskim zemljama
međutim
Evropljanin koji živi van Evrope
postaje sposoban jedino za uživanje u toj evropskoj niti
koja spaja i Švedsku i Veliku Britaniju i Albaniju i Portugaliju i Češku.
Sve evropske zemlje imaju nešto zajedničko
n’umem da opišem šta je to precizno
ali to i dalje postoji.
Primera radi preselio sam se u taj azijski grad sve super grad je dosta vesternizovan evropeiziran
mnogo Evropljana živi tu i imam samo reči hvale
ali
taj grad nema trotoare.
Ulice su savršene bez rupa mnogo traka autoputevi geometrijsko savršenstvo pičke materine
ali trotoara – nema.
Koji će ti kurac trotoar drugim rečima? Automobili su jeftini, benzin nešto skuplji od totalnog džabe,
jeftin i taxi, ima metro, tu su i autobusi… ko će da pešači i zbog čega kilometrima?
Eto mene opet u majci Evropi
uđem u hotelsku sobu, ostavim kofere i pravac napolje do prodavnice
ne mogu da jedem hotelsko-restoransku hranu
odlučio sam sebi da napravim najbolji sendvič na svetu
a u prodavnici hrana tako kvalitetna tako jeftina
onda sam stigao do vitrine sa vinima
htedoh da padnem u nesvest momentalno
da nije kažnjivo izvadio bih ga tu na licu mesta i izbacakao u nesvest
toliko kvalitetnih vina ‘oćeš crno, ’oćeš belo, ’oćeš roze, ’oćeš italijansko, ’oćeš francusko
a svaka boca opet tako jeftina pristupačna.
Prvi put sam u Frankfurtu
ali to je moja Evropa
sve mi je poznato sve razumem sve je logično
HRANA i VINO za sve
i svako ima jebeno pravo da pešači trotoarom pedeset kilometara svakodnevno
od centra do periferije oko grada pa nazad
odakle bilo kome pravo da meni bira najbolje i najjeftinije rešenje
realno?
Jebi ga nemam preterano vremena da drkam na moju Evropu
posao me dalje vodi…
Šri Lanka, Filipini, Peking, Kazablanka
da mi nije tog Mančestera sredinom sledećeg meseca
umro bi’.
Spremam se za put slušam muziku ćaskam telefonom nadgledam pranje veša
setim se da mi nedostaje nekoliko sitnica
u skladu sa čim i odlučim da siđem do prodavnice kad ono…
iznenadim se tu ispred ulaza svoje zgrade
kao da sam video duha
još gore jebote
duha bih i razumeo
neverovatno nemoguće nešto se događa:
kiša.
- Da li je ovo… stvarno?
Izađem nekoliko koraka na sokak pogledam u nebo pa pružim dlan svoj
pomirišem
liznem
stvarno
kiša.
Dobro, nema ova kiša ukus i miris kao srpska kiša
ali pustinja i ja behosmo silno iznenađeni ovakvim raspletom događaja.
Ovo je prva kiša koju doživljavam ovde.
- Kakvo sranje…
Pomislih.
- …počinje kiša, a ja idem odavde.
Baš bih voleo da hodam i trčim gradom
uživajući u kiši.
Zajebi ti sve Hiltone i Hajate i automobile i avione…
sve je to ništa naspram obične šetnje po kiši sa voljenim stvorenjem
čije predivno lice u tim trenucima biva dodatno ukrašeno kapljicama sa neba
koje možeš ukloniti prstima, usnama ili jezikom
ili možeš naprosto ostaviti ih tu gde su i uživati u njima metodom pogleda.
Više sada volim kišu od snegom opremljene planine prepune skijaša i fino osunčane plaže prepune bikinija.
Kiše su tako emotivne romantične sa umereno pravo doziranom količinom melanholije
podsećaju me na detinjstvo i zavičaj.
Kiša je…
lepa.
Uopšte ne znam odakle mi pravo gde mi je bio mozak kada sam tokom vojnog roka
onoliko mrzeo kišu.
Možda zato jebi ga što je posle drugog dana intenzivne kiše sve bilo mokro
i šator i zemlja i puška i uniforma i ljudi.
Ova kiša je drugačija
udara čežnju
pojavljuje se nekoliko puta godišnje a zatim nestaje
zato je i volim.
Što sam pis’o – pis’o sam
sad idem malo u Nemačku i Šri Lanku
da radim svoj pos’o što me ‘lebom hrani.
U Nemačkoj hladno brrrrrrrrrrr
u Šri Lanci toplo eeeeeeee
opet će telo da mi bude zbunjeno kao dva ludaka u buretu
kao da čujem ćelije svog organizma kako vrište
- Aman, odluči se više gde smo i šta smo, pička mu materina!
dok pogubljen među godišnjim dobima i vremenskim zonama
pokušavam da utvrdim da li je dan ili noć.
Ma kako da se to ponekad čini jednostavnim za utvrditi da li je dan ili noć
zna to pitanje često da postane višedimenzionalno kompleksna matematička kalkulacija.
Ne znam kako ćelijama da objasnim
da sam se već odlučio gde sam i šta sam:
u pokretu.
Opet je sve to jebeno pitanje novca
voleo bih da mogu kao što je poželeo onaj lik iz Remarkovog romana Nebo nema miljenike
da pratim proleće po svetu u društvu voljene žene
to je izvrsna ideja.
Jebi ga put do života u večnom proleću
ipak vodi preko vrućina i snegova.
Čitaoci ovog bloga najverovatnije znaju da ne volim nacionalizam i nacije jebe mi se malo za tu priču – odnosno basnu dok svako ko se odmah izjasni kao nacionalista bez da je uopšte pitan ima svaku šansu da mi se totalno ne dopadne. Možda i nisam u pravu, ali to je moje mišljenje i moja emocija: svako ima pravo da bira šta mu se sviđa i šta ne sviđa – pa eto i ja – ne sviđaju mi se ta sranja sakrivanja iza nekog virtuelnog kolektiva. Svi smo mi ljudi sa imenom i prezimenom – izvoli – kaži, uradi, napravi, izvedi… zajebi to MI: ko mnogo fura MI definitivno ima problem sa JA pogotovo kada ljudi primitivno u 21. veku furaju poimanje nacije iz 18. veka a nisu istoričari po profesiji.
Bilo kako bilo, Emira Kusturicu – mnogo volim. Volim njegove filmove pre svega. Sviđaju mi se njegove ideje Drvengrad i Andrićgrad – Kamengrad. Pročitao sam i njegovu knjigu – odlična je. Svaka bre Emiru Kusturici čast globalno generalno. Ne jebe čovek živu silu. Pola holivudskih faca kafeniše sa njim – može čovek sutra da ode iz Srbije i nikada više da se ne vrati opet da provede kvalitetno ostatak života, a eto ga tu
radi – šta radi, misli – kako misli, priča – šta misli.
Šta god da ovaj čovek uzme da radi – on to i završi.
I upravo me ovaj moj odnos prema Emiru Kusturici podseća na to koliko sam uspeo u naumu da na mene ne utiču mišljenja i stavovi drugih ljudi, već da sam formiram svoje stavove bez upražnjavanja copy-paste metode
i krčim svoj put gledajući svoja posla.
Mislim da je to ključna poenta:
poštujem jednog bez sumnje velikog čoveka sa čijim mnogim stavovima se ne slažem.
Niti dozvoljavam gospodinu Kusturici da utiče na moje mišljenje – imam svoj mozak da razmišljam,
niti manje volim čika Emira zato što misli kako misli svojom glavom
a potpuno drugačije od moje malenkosti.
Nije sve ni u mišljenjima i stavovima, ne valja to ljudima što uglavnom druge osobe ocenjuju da li su vredne poštovanja ili nisu u odnosu na stepen kompatibilnosti stavova:
ako misli kao ja – super je,
ako ne misli kao ja – nije super.
Mnogo je prost ovaj mehanizam: to mora da je neka greška u softveru koji psihom nazivamo.
Ima ljudi što deklarativno imaju identične stavove mojim stavovima, pa im orah iz ruke ne bih uzeo,
niti mislim da su vredni i elementarnog poštovanja.
Šta će mi ubica, lopov ili lažov koji na primer deli moj pogled na naciju i politiku?
Kakve veze ja imam sa siledžijom koji voli tip žene na koji se i ja palim?
Mnogostruko su mi bliži iskreni komunista, pošteni nacionalista, zatucani seljak
ma koliko da se mi ne razumemo.
Jedan ruski svetac je lepo rekao…
- Iskreni komunista je bliži Hristu od sveštenika koji krade.
