26 poziva

Isto je to tako bilo i sa vožnjom

tačno se sećam

imao sam 17 godina i mislio sam da je vožnja

upražnjavanje nuklearne fizike

sve mi je to izgledalo mnogo komplikovano nemoguće zajebano

mislio sam da nikada neću naučiti da vozim automobil.

Giljao sam časove učio slušao iskustva iskusnih

i počeh da vozim:

strah me je i dalje šljakao

zato sam bio koncentrisan

trezan, vezan, oprezan

vozio sam dobro

svi su bili zadovoljni uključujući i mene

i onda naravno

dolazi taj trenutak opuštanja sujete izdrkanosti

mogu ja sve momenat

i olupao sam automobil na parkingu ničim izazvan

krunišući čitav serijal sranja udaranjem u kontejner

još se sećam koliko su mi drugari u kafiću dupe pomerali danima i nedeljama

-          Brate, opusti se… svakom se to desi… kontejneri su jako nepredvidljiv faktor u saobraćaju.

Isto se dešava i sa poslom koji radim

u početku mi je sve delovalo zajebano kompleksno

učio sam pratio radio

konačno provalio da je suštinski sve to jednostavno

i dalje sam bio koncentrisan

zato sam sve radio dobro

a onda sam naravno počeo da se mangupiram

radio sam šljaku razmišljajući o potpuno desetim stvarima

i napravim grešku tako imbecilnu da je to neopisivo:

pobrkam dve moguće opcije.

Ajde što mi je svaka od OBE ponuđene opcije

OVOLIKIM SLOVIMA

predstavljana sve vreme na pola metra ispred očiju

ajde što sam u svakom trenutku mogao da uočim svoju grešku

i jeftino je ispravim

ajde što sam na raspolaganju imao DVE, a ne PET ili SEDAM opcija

nego ja FRAJER idem do kraja

potpuno NEuključujući mozak:

provalio sam da grešim na samom kraju procesa

duboko se potresajući novoprihvaćenom činjenicom

da sam budala najobičnija.

Sva sreća dao mi Bog Srbina gotivca jednog iskusnog u blizini

pa sam ga pitao za mišljenje:

-          Brate, jel možeš da zamisliš šta sam upravo shvatio da sam uradio?

-          HAHAHAHAHAHAHAHA…

Vrištao je od smeha.

-          …pobrkao si, naravno?

-          Da.

-          I terao sve do kraja, a?

-          Da.

-          Dobro, desi se, boli te kurac. Idi pored telefona i čekaj pozive, ako ih ne bude, do jaja.

-          Da kažem šefici?

-          Kaži opušteno, mora da zna, opusti se, nije to tako strašno kako se tebi trenutno čini.

Kako bre nije strašno?

Normalno da je strašno!

Otišao sam do šefice i… sve priznao.

I ona je umrla od smeha pričajući mi istu priču.

-          Don’t worry, baby! Just wait here for calls.

Nisam bio u fazonu straha od potencijalne kazne i to…

nego me je impresioniralo to koliko sam glup ispao:

ja bih ljude sposobne za ovakve greške momentalno poslao kod psihologa

da vidimo da li je sve u redu: levo i desno, gore i dole, 1 i 2.

Očekivao sam 26 poziva – dogodio se samo jedan.

Sve je prošlo… lagano nezapaženo

nadam se.

Fasciniralo me je koliko su kolege bile uz mene u tim trenucima

svi su se smejali podržavajući me starajući se primarno da se ja ne brinem puno

čak smo se i zajebavali na moj račun kasnije

kada smo uočili da je to sve opušteno

pričali smo priču nadovezujući se

upoznam ja jednog dana dve devojke: jedna intenzivno lepa i pametna, druga upadljivo ružna i glupa

i izađem ja naravno sa ružnom i glupom

jer sam pobrkao

na prvu loptu kolege moje dobre su bile spremne da reše problem

pa sve da se i dogodilo 26 poziva.

Jedva čekam jednog lepog dana da i ja postanem šef

i upražnjavam potpuno iste stvari

maksimalna ozbiljnost iskustvo pamet

obmotani smehom zezanjem opuštenošću.

To je fora.

Sri Lanka, brkati Indijac, nadrkana Indijka i planinski put

 

Simpatična ona Šri Lanka obala slonovi ljubazan narod ceo fazon.

Otišao sam u hotel, poručio supu, neku indijsku klopu i vino…

i zabodem se u krevet otvorim vince pa krenem da bockam kanale na TVu

i pronađem neki indijski muzički kanal.

Gospode

koliko sam se ja smejao

histerično neprekidno

bio sam ubeđen da će neko od komšija da se žali na buku

i da će me izbaciti iz hotela

ipak nije bilo šanse da prestanem da se smejem

zažalio sam što ljudskom telu nije data ta mogućnost

da samog sebe ugrizem za oko

to je bio jedini način da prestanem da se smejem.

Pogledao sam dvadesetak spotova

svaki je urađen na istu foru – kao da je svaki spot remake prethodnog

mislim uslovno se ti video klipovi mogu nazvati muzičkim spotovima

kao što se uslovno i ti zvuci u pozadini mogu nazvati muzikom.

U svakom od spotova se kroz pesmu i igru

muvaju uvek – brkati Indijac i često – brkata Indijka

i u svakom spotu uvek samo njih dvoje

niko drugi.

I razni su scenariji

ima kad ona hoće – on neće

češće je kad on hoće – a ona se nećka

pa joj onda on kroz ples i pesmu pokazuje šta će joj sve priuštiti

kakvi će joj dani biti

ako pristane…

a onda se desio jedan legendarni spot

tokom kog je amplituda mog smeha dostigla vrhunac

sve bih dao kada bih uspeo da pronađem taj spot na Youtube-u:

Indijka vozi automobil planinskim putem

a brkati Indijac joj se nabacuje

kada kažem nabacuje – ne mislim figurativno

nego bukvalno nabacuje:

prvo leži na krovu njenog automobila i peva joj

a ona ga kao riba ne primećuje

zatim leži na haubi njenog automobila nastavljajući pevanje svoje ljubavne pesme

ona ga i dalje ne primećuje

pa da ideš bre u kurac – zamisli voziš automobil i ne primećuješ osobu

koja ti uredno zavaljena na haubi – peva!?

KONAČNO nadrkana Indijka primećuje brkatog Indijca na haubi svog automobila

i otresa ga sa istog:

ali se onda brkati Indijac protivno svim zakonima fizike i psihologije

pojavljuje na nekim zaprežnim kolima ispred automobila nadrkane Indijke

iskače iz sena preprečujući joj put

ali ona nadrkano nervozno zaobilazi i njega i zaprežna kola

ne lipši magarče do zelene trave

udarao sam samog sebe po grudima boreći se za vazduh

mislio sam da ću da iskašljem dijafragmu od tolikog smejanja

pa ovo je jedina stvar luđa i od hita MEШАЈ МАЛА Radmile Manojlović i Saše Matića

samo da je sada kraj ovom spotu

zavapilo je telo moje

ali ne nisam ja te sreće

brkati Indijac pronalazi bure

ulazi u isto i kotrlja se niz planinu

po ko zna koji put

pojavljuje se ispred automobila nadrkane Indijke

blokirajući joj put

i ona je već u fazonu

„IDI BRE U PIČKU MATERINU – EVO TI!“

i happy end

jedva preživeh

pa jel to normalno?

lepotani

svet pun sinova uspešnih ljudi
na biciklima
duž holivudske Rivijere
u 3 i 11 jednog
utorka popodne.

ovo je ono za šta su neke armije ginule
ovo je ono za čim mnoge dame
čeznu:
ovi punjeni razlomci
nepostojeći stvorovi
što pedalaju
ili zastanu da
proćaskaju
i dalje sedeći na svojim biciklima
dok im nežni povetarac mazi nedirnuta lica.

ne razumem se mnogo u te stvari
osim da su možda armije
pobile
pogrešne ljude
ali obično je tako:

misle da su neprijatelji oni protiv kojih su poslati
umesto onih koji ih tamo šalju:

očevi lepotana.

Charles Bukowski 

Žena

Gospode dragi

kakve devojke ja upoznajem ovde

pa to je strašno.

Svake nedelje upoznam bar jednu žensku osobu

koju bih momentalno vodio kući pred roditelje

formalnosti da sredimo

ikonu da celivamo

pa decu da pravimo

bez razmišljanja.

Izgled ponašanje stavovi psihofizička konfiguracija

nemam reči.

Pre deset dana sam upoznao jednu Japanku

hteo sam da izvršim harakiri kikiriki

u znak oduševljenja

koliko je samo časti i morala pronašlo svoj dom u tom zajebano seksi telu

pečatiranom preslatkim licem

pa sam onda upoznao jednu Novosađanku

koncentrat paklene ženstvenosti

i intenzivna gustina inteligencije

da bih zatim dva dana problejao sa jednom Australijankom

čuka mi je preskakala od njenog osmeha

htedoh sve da ostavim i da krenem sa njom u Sidnej

da postanem đubretar, šofer ili radnik na građevini

srećan u životu ispunjen blagosloven.

Ništa nije važno

koliko činjenica da

ove devojke stvarno postoje.

Sve sam nešto kapirao da sam kao iskusan sa ženama

prošao sam svoje

a ja nevin

budala.

izbori

Браћо Срби и сестре Српкиње

i svi vi koji niste Srpkinje i Srbi

a živite na tlu Republike Srbije

kapirajući je

ili ne-kapirajući je

kao svoju državu

drugovi i drugarice

gospođe i gospodo

ZNAJTE

lažu vas kada vam obećavaju nemačke plate

niti možemo da zaradimo nemačke plate

niti je to potrebno.

Neka nam daju samo jednu stvar

srećni da budemo:

neka nam daju

NEMAČKE CENE.

Poznajući nas

ne samo da ćemo se snaći – uživaćemo

u nemačkim cenama

i ovakvim platama kakve su – takve su

mamicu im bre jebem

lopovsku

u pičku onu nenormalnu.

moja Evropa

Čovek koji duže vreme boravi u Evropi primećuje samo razlike među evropskim zemljama

međutim

Evropljanin koji živi van Evrope

postaje sposoban jedino za uživanje u toj evropskoj niti

koja spaja i Švedsku i Veliku Britaniju i Albaniju i Portugaliju i Češku.

Sve evropske zemlje imaju nešto zajedničko

n’umem da opišem šta je to precizno

ali to i dalje postoji.

Primera radi preselio sam se u taj azijski grad sve super grad je dosta vesternizovan evropeiziran

mnogo Evropljana živi tu i imam samo reči hvale

ali

taj grad nema trotoare.

Ulice su savršene bez rupa mnogo traka autoputevi geometrijsko savršenstvo pičke materine

ali trotoara – nema.

Koji će ti kurac trotoar drugim rečima? Automobili su jeftini, benzin nešto skuplji od totalnog džabe,

jeftin i taxi, ima metro, tu su i autobusi… ko će da pešači i zbog čega kilometrima?

Eto mene opet u majci Evropi

uđem u hotelsku sobu, ostavim kofere i pravac napolje do prodavnice

ne mogu da jedem hotelsko-restoransku hranu

odlučio sam sebi da napravim najbolji sendvič na svetu

a u prodavnici hrana tako kvalitetna tako jeftina

onda sam stigao do vitrine sa vinima

htedoh da padnem u nesvest momentalno

da nije kažnjivo izvadio bih ga tu na licu mesta i izbacakao u nesvest

toliko kvalitetnih vina ‘oćeš crno, ’oćeš belo, ’oćeš roze, ’oćeš italijansko, ’oćeš francusko

a svaka boca opet tako jeftina pristupačna.

Prvi put sam u Frankfurtu

ali to je moja Evropa

sve mi je poznato sve razumem sve je logično

HRANA i VINO za sve

i svako ima jebeno pravo da pešači trotoarom pedeset kilometara svakodnevno

od centra do periferije oko grada pa nazad

odakle bilo kome pravo da meni bira najbolje i najjeftinije rešenje

realno?

Jebi ga nemam preterano vremena da drkam na moju Evropu

posao me dalje vodi…

Šri Lanka, Filipini, Peking, Kazablanka

da mi nije tog Mančestera sredinom sledećeg meseca

umro bi’.

LEPA JE

Spremam se za put slušam muziku ćaskam telefonom nadgledam pranje veša

setim se da mi nedostaje nekoliko sitnica

u skladu sa čim i odlučim da siđem do prodavnice kad ono…

iznenadim se tu ispred ulaza svoje zgrade

kao da sam video duha

još gore jebote

duha bih i razumeo

neverovatno nemoguće nešto se događa:

kiša.

-          Da li je ovo… stvarno?

Izađem nekoliko koraka na sokak pogledam u nebo pa pružim dlan svoj

pomirišem

liznem

stvarno

kiša.

Dobro, nema ova kiša ukus i miris kao srpska kiša

ali pustinja i ja behosmo silno iznenađeni ovakvim raspletom događaja.

Ovo je prva kiša koju doživljavam ovde.

-          Kakvo sranje…

Pomislih.

-          …počinje kiša, a ja idem odavde.

Baš bih voleo da hodam i trčim gradom

uživajući u kiši.

Zajebi ti sve Hiltone i Hajate i automobile i avione…

sve je to ništa naspram obične šetnje po kiši sa voljenim stvorenjem

čije predivno lice u tim trenucima biva dodatno ukrašeno kapljicama sa neba

koje možeš ukloniti prstima, usnama ili jezikom

ili možeš naprosto ostaviti ih tu gde su i uživati u njima metodom pogleda.

Više sada volim kišu od snegom opremljene planine prepune skijaša i fino osunčane plaže prepune bikinija.

Kiše su tako emotivne romantične sa umereno pravo doziranom količinom melanholije

podsećaju me na detinjstvo i zavičaj.

Kiša je…

lepa.

Uopšte ne znam odakle mi pravo gde mi je bio mozak kada sam tokom vojnog roka

onoliko mrzeo kišu.

Možda zato jebi ga što je posle drugog dana intenzivne kiše sve bilo mokro

i šator i zemlja i puška i uniforma i ljudi.

Ova kiša je drugačija

udara čežnju

pojavljuje se nekoliko puta godišnje a zatim nestaje

zato je i volim.

večno proleće

Što sam pis’o – pis’o sam

sad idem malo u Nemačku i Šri Lanku

da radim svoj pos’o što me ‘lebom hrani.

U Nemačkoj hladno brrrrrrrrrrr

u Šri Lanci toplo eeeeeeee

opet će telo da mi bude zbunjeno kao dva ludaka u buretu

kao da čujem ćelije svog organizma kako vrište

-          Aman, odluči se više gde smo i šta smo, pička mu materina!

dok pogubljen među godišnjim dobima i vremenskim zonama

pokušavam da utvrdim da li je dan ili noć.

Ma kako da se to ponekad čini jednostavnim za utvrditi da li je dan ili noć

zna to pitanje često da postane višedimenzionalno kompleksna matematička kalkulacija.

Ne znam kako ćelijama da objasnim

da sam se već odlučio gde sam i šta sam:

u pokretu.

Opet je sve to jebeno pitanje novca

voleo bih da mogu kao što je poželeo onaj lik iz Remarkovog romana Nebo nema miljenike

da pratim proleće po svetu u društvu voljene žene

to je izvrsna ideja.

Jebi ga put do života u večnom proleću

ipak vodi preko vrućina i snegova.

DVE Srbije

Čitaoci ovog bloga najverovatnije znaju da ne volim nacionalizam i nacije jebe mi se malo za tu priču – odnosno basnu dok svako ko se odmah izjasni kao nacionalista bez da je uopšte pitan ima svaku šansu da mi se totalno ne dopadne. Možda i nisam u pravu, ali to je moje mišljenje i moja emocija: svako ima pravo da bira šta mu se sviđa i šta ne sviđa – pa eto i ja – ne sviđaju mi se ta sranja sakrivanja iza nekog virtuelnog kolektiva. Svi smo mi ljudi sa imenom i prezimenom – izvoli – kaži, uradi, napravi, izvedi… zajebi to MI: ko mnogo fura MI definitivno ima problem sa JA pogotovo kada ljudi primitivno u 21. veku furaju poimanje nacije iz 18. veka a nisu istoričari po profesiji.

Bilo kako bilo, Emira Kusturicu – mnogo volim. Volim njegove filmove pre svega. Sviđaju mi se njegove ideje Drvengrad i Andrićgrad – Kamengrad. Pročitao sam i njegovu knjigu – odlična je. Svaka bre Emiru Kusturici čast globalno generalno. Ne jebe čovek živu silu. Pola holivudskih faca kafeniše sa njim – može čovek sutra da ode iz Srbije i nikada više da se ne vrati opet da provede kvalitetno ostatak života, a eto ga tu

radi – šta radi, misli – kako misli, priča – šta misli.

Šta god da ovaj čovek uzme da radi – on to i završi.

I upravo me ovaj moj odnos prema Emiru Kusturici podseća na to koliko sam uspeo u naumu da na mene ne utiču mišljenja i stavovi drugih ljudi, već da sam formiram svoje stavove bez upražnjavanja copy-paste metode

i krčim svoj put gledajući svoja posla.

Mislim da je to ključna poenta:

poštujem jednog bez sumnje velikog čoveka sa čijim se mnogim stavovima totalno ne slažem.

Niti dozvoljavam gospodinu Kusturici da utiče na moje mišljenje – imam svoj mozak da razmišljam,

niti manje volim čika Emira zato što misli kako misli svojom glavom

a potpuno drugačije od moje malenkosti.

Nije sve ni u mišljenjima i stavovima, ne valja to ljudima što uglavnom druge osobe ocenjuju da li su vredne poštovanja ili nisu u odnosu na stepen kompatibilnosti stavova:

ako misli kao ja – super je,

ako ne misli kao ja – nije super.

Mnogo je prost ovaj mehanizam: to mora da je neka greška u softveru koji psihom nazivamo.

Ima ljudi što deklarativno imaju identične stavove mojim stavovima, pa im orah iz ruke ne bih uzeo,

niti mislim da su vredni i elementarnog poštovanja.

Šta će mi ubica, lopov ili lažov koji na primer deli moj pogled na naciju i politiku?

Kakve veze ja imam sa siledžijom koji voli tip žene na koji se i ja palim?

Mnogostruko su mi bliži iskreni komunista, pošteni nacionalista, zatucani seljak

ma koliko da se mi ne razumemo.

Jedan ruski svetac je lepo rekao…

-          Iskreni komunista je bliži Hristu od sveštenika koji krade.  

diskretan k’o bilbord

Organizovao sam ručak za drugare – između ostalih navratili su i prijatelj mi iz Bosne i moja nova komšinica iz domovine.

Bosancu je oko odmah zasijalo kada je ugledao Komšinicu moju lepu nisam to mogao da ne primetim.

Kasnije me je pogledom pitao…

-          (Jel se ne ljutiš da je startujem ja malo, bolan?)

-          (Nemam ništa protiv – samo napred, brate moj.)

-          (Hvala ti!)

-          (Nema na čemu.)

I svakakve priče je pričao Bosanac moj dobri, Komšinica ga je slušala što je najgore ja sam podržavao njegovu priču ističući u prvi plan kako je Bosanac jedan suptilan, uspešan, hrabar, strastven ali, istovremeno i nežan muškarac
prepun poštovanja prema ženi kao takvoj.

Komšinica je saslušala sve te priče međutim reagovala je intenzivnom nezainteresovanošću.

-          To ti je odmah pet minuta od te stanice… možemo da odemo zajedno, da ti pokažem, ja sam slobodan baš…

Nije puštao Bosanac kao terijer.

-          Jaoj, hvala ti, ali mene su sada baš pritisli… mnogo moram da čitam i…

-          Ma to ti je sve lagano!

-          Lagano je tebi kada si sve to prošao.

Ostala je hladna Komšinica neosvojiva tvrđava.

Obigravao je Bosanac i dalje oko Komšinice što bi Šojić rekao kao papadać ne obustavljajući rafalnu paljbu

niti jednog jebenog trenutka,

a onda je Komšinica odlučila da ode.

-          Bilo je divno.

Konstatovala je.

-          Moraš da ideš?

Upitao je Bosanac nervozno.

-          Izvini, moram… BAŠ MI JE DRAGO ŠTO SAM TE UPOZNALA!

Ustao sam iz fotelje da ispratim Komšinicu.

-          Idem do prodavnice, jel ti treba nešto?

Pitala me je na vratima.

-          Ne, hvala ti, ljubavi.

-          Šta ćeš posle da radiš?

-          Nemam pojma, blejim gajbi danas.

-          Jel mogu da te zvrcnem, pa da svratim na kafu, ako si free?

-          Kad god hoćeš.

-          Dođi da te ljubim.

Vratio sam se u sobu.

-          AAAAAAAaaaaaaaaaaa… koja si ti… kako da se izrazim sada?

Urlao je Bosanac.

-          Koja sam ja… šta?

Zbunio sam se.

-          Dvoumim se između SISA, KITA i PEDERČINA.

-          Čemu te teške kvalifikacije, bratac?

-          Šta god da pitam ovu malu, ona prvo pogleda u tebe KAO U BOGA, pa mi onda odgovara!

-          Pa… što sam ja zbog toga SISA i PEDERČINA… i KITA?

-          Burgijam ovde sat ipo vremena i NIŠTA!

-          Ja sam ti pomogao koliko sam mogao, nemoj tako… nisam ja kriv što…

-          Jede te pogledom! „Jel ti treba nešto iz prodavnice?“ „Šta ćeš da radiš posle?“ BITANGO!

-          Nisam ja bitanga, nego si ti ljubomoran.

-          A provaliću ja jednom koje priče im ti tu serviraš, pa…

-          U tome i jeste poenta: NEMA PRIČE. Ja samo… ćaskam, nisam pretenciozan. Ti forsiraš napad kao TENK, neprestano atakuješ, jebote. Mnogim ženama se ne dopada taj pristup.

-          Misliš da je tu… problem?

Uozbiljio se prijatelj moj dobri.

-          Matori, ovolika KURČINA ti viri iz očiju. Iza svake tvoje rečenice stoji poruka AJDE ODMAH DA TE VODIM KUĆI DA TE JEBEM. Diskretan si k’o bilbord. Ne može tako sa finim devojkama, ludače!

-          Kako može, jebi ga?

-          Može tako što ćeš OPUŠTENIJE da ćaskaš sa devojkama… možda se pojebete u liftu deset minuta kasnije, možda stupite u vezu, možda u kres kombinaciju, možda postanete dobri prijatelji, možda i bude dobrog sexa, ali
tek za šest meseci, a možda se nikada više nećete ni videti. Drži sve opcije otvorenim i… opusti se malo.

-          Misliš da sam preterao?

-          Kao da sam gledao Staljingradsku bitku uživo, jebeš’i sve!